Svaku tržnicu čine kupci, prodavači i njihova roba. Pripovijest o Gospićkoj tržnici ne bi bila cjelovita ako ne spomenete neke važne osobe. U ovu kategoriju svakako se ubraja Ana Tomljenović, svima znana kao Ana golubova. Iako je prevalila 80 ljeta baka Ana je vrlo inteligentna, uredna, razgovorljiva i druželjubiva.
-A za što ti to mene slikaš i pitaš? Nisam ti ja za novine!
Na svojem štandu Ana drži mnoštvo suhomesnatih delicija i domaće, rukom pletene zimske čarape što su ih Ličani i Ličanke nekada nosili ljeti i zimi.
-Nosili ih i svi bili zdravi, nastavlja baka. Nema ti bolje neg’ nosit suknene čarape od domaće vune. Po liti ‘lade, po zimi griju. Nema tu sintetike. A ovo meso i slaninu mo’re ist svako. Ni tu nema kemije il’ uvoza. Probaj ovaj buncek kako miriše i daje po dimu. Vidiš ko’ki je, a prodajem ga samo po 100 kuna, kaže Ana.
Reče nam da je imala zdravstvenih problema s krvnim tlakom. Više ne.
-Svako jutro uz doručak uzmem ‘edan čen domaćeg češnjaka. Zato sam bacila tablete, a tlak mi je sada dobar. Evo stigla zima. Neka je, ‘fala Bogu. ‘Esmo se bili raspekmezili i samo čekali snig. Treba da je malo stislo, bi’ćemo zdraviji, poručuje baka koja ističe da bi petkom došla na tržnicu „i da sikire padaju“. U eure se razumije, ali joj pri izračunu pomažu mlađe prodavačice ili sami kupci.
-Dok se ja ne uavertim u eure treba proć’ malo vremena!!!
L. O.
